Nemački psiholog Kristof Kloter jednom je rekao da bi se Sigmund Frojd, da je danas živ, verovatno bavio poremećajima ishrane. Teško je pronaći bolji opis vremena u kojem živimo.
Paralela sa seksualnošću je očigledna. Obe su povezane sa zadovoljstvom, obe imaju snažnu emocionalnu komponentu i obe su neophodne za opstanak ljudske vrste. Razlika je samo u tome što je seksualnost danas uglavnom oslobođena moralnog tereta, dok je hrana preuzela njegovu ulogu.
Od seksualnog tabua do tabua hrane
Do sredine 20. veka seksualnost je bila okružena zabranama, stidom i moralnim pravilima. Uživanje je bilo nešto što se moralo kontrolisati i potiskivati.
Danas je seksualnost uglavnom izgubila status tabua, ali je njeno mesto preuzela hrana. Tanjir je postao novo mesto discipline, samokontrole i griže savesti.
Kloter objašnjava da je upravo zato ishrana postala tema ogromnog društvenog interesovanja.
„Da je Frojd danas živ, verovatno bi se bavio ovim savremenim poremećajem.“
Kako kaže, unos hrane gotovo da se doživljava kao nešto što treba ograničiti i držati pod strogom kontrolom. Ishrana se predstavlja kao stalna pretnja na putu do željene težine.
Što više zabrana uvodimo, želja postaje veća.
Kada je vitkost postala moralna vrednost
Veliki zaokret dogodio se šezdesetih godina prošlog veka, pojavom Tvigi i ideala ekstremne mršavosti. Od tog trenutka hrana se sve češće deli na „dobru“ i „lošu“, kalorije postaju predmet opsesije, a vitkost simbol uspeha, discipline i samokontrole.
Više nije dovoljno biti zdrav. Potrebno je izgledati mršavo.
A kada hrana postane zabranjeno zadovoljstvo, ona prirodno postaje još privlačnija.
Zašto dijete gotovo nikada ne uspevaju?
Više od polovine odraslih ljudi nezadovoljno je svojim telom. Gotovo svako je makar jednom bio na dijeti, a mnogi iza sebe imaju desetine pokušaja mršavljenja.
Problem, međutim, nije nedostatak volje. Problem je u načinu na koji restriktivne dijete funkcionišu.
Kada sebi nešto strogo zabranimo, naš mozak upravo tome pridaje najveći značaj. Hrana postaje opsesija. Veći deo dana provodimo razmišljajući šta smemo, a šta ne smemo da jedemo, trošeći ogromnu količinu mentalne energije na održavanje kontrole.
Kontrola nije neiscrpan resurs.
Čim se pojave stres, umor, problemi na poslu ili porodične obaveze, upravo tada popušta ono što smo celog dana održavali snagom volje.
Zato ljudi na restriktivnim dijetama često imaju epizode prejedanja. Pojedu celu čokoladu, kutiju keksa ili veliku količinu hrane odjednom, a zatim osećaju krivicu i vraćaju se još strožim pravilima. Tako nastaje začarani krug iz kojeg je veoma teško izaći.
Zašto je nastao program FETT-FREI? Umerenost je održiva. Perfekcionizam nije.
Na tom principu nastao je i program FETT-FREI Form.
Njegov cilj nije da ljudima zabrani ono što vole, već da ih nauči kako da jedu tako da mogu da dostignu i održavaju željenu telesnu težinu bez osećaja kazne, odricanja i stalne borbe sa sobom.
Mnogi veruju da će smršati jedino ako zauvek izbace hleb, krompir, testeninu ili slatkiše. Praksa pokazuje upravo suprotno.
Zato ovaj način ishrane nije još jedna kratkotrajna dijeta. On je stil života koji može da traje.
U svom radu mnogo češće razgovaram o životu nego o kalorijama. Kada mi klijent prvi put dođe, uglavnom očekuje spisak zabranjenih namirnica. Umesto toga razgovaramo o poslu, stresu, porodici, deci, navikama iz detinjstva, nedostatku vremena i svakodnevnim obavezama.
Tek kada razumemo kako čovek zaista živi, možemo napraviti plan ishrane koji će moći da sledi mesecima i godinama.
Jer ne postoje dve iste osobe. Samim tim, ne postoje ni dva ista plana ishrane. Plan koji pravim uključuje hranu koju klijent voli da jede. Cilj nije da život postane niz odricanja, već da ishrana bude prirodna, održiva i prijatna.
Jer čovek može da smrša samo ako jede. Kada hrana prestane da bude neprijatelj, nestaje i potreba za stalnom borbom sa samim sobom.
Hrana treba da ostane zadovoljstvo
Hrana nije samo gorivo. Ona je deo porodice, druženja, tradicije i emocija.
Kada pokušamo da je svedemo isključivo na broj kalorija, gubimo nešto mnogo važnije – sposobnost da u njoj uživamo bez osećaja krivice.
Vitkost ne proizlazi iz savršene kontrole. Ona nastaje iz zdravog odnosa prema hrani.
Kada naučimo da jedemo bez straha, bez zabrana i bez opsesije, kilogrami postaju prirodna posledica zdravijih navika, a ne cilj koji nas svakodnevno iscrpljuje.
Možda je upravo zato najveća promena koju možemo da napravimo da prestanemo da vodimo rat protiv hrane.
Jer hrana nije neprijatelj.
Nikada nije ni bila..